Проф. др Михаило Павловић
Филолошки факултет, Београд

ПРИЛОГ ИСТОРИЈИ ДРУШТВА ЗА
КУЛТУРНУ САРАДЊУ СРБИЈА-ФРАНЦУСКА

Овај наслов – »прилог историји« – није последица скромности аутора овог саопштења. Још недовољно објашњени почеци, организацијске, али и историјске мене, кроз које је Друштво (или оно што ће се тако звати) пролазило, чине његову историју сложеном и не увек лако објашјњивом, што, дакле, захтева даља истраживања. А није реч само о почецима. Балкански ратови, Први и Други светски рат одиграли су и у историји Друштва махом негативну улогу, укључујући и губљење документационог материјала.

Пошто је ово саопштење превасходно историјско, оно ће обухватити, стављајући акценат на њих, почетке Друштва, укључујући и његове претке и претече, да би се зауставило на недалекој прошлости, на годинама 1993-1994, времену великих промена (између других, промене управе, имена, седишта и др.), на којима су се одражавале друштвене и политичке кризе.

Друштво је основано 1904. године (према »Политици« и »Вечерњим новостима« 2. маја у »стану друштвеном« који се налазио преко пута Делијске чесме у кући у којој је била Београдска банка), али француска дипломатска преписка показује да је већ 1891. постојала иницијатива за оснивање »француског клуба« («cercle français») у Београду, а на основу сугестије директора српских пошта Гроздића [1]. Реч је о предлогу Француског посланства у Београду, упућеног 6. априла 1891. Министарству у Паризу. Сачувана су и правила »Француског клуба« (сада је, и на француском, реч о »клубу«), у чијем првом члану пише да је циљ »друштва« («société») да »популарише француски језик, а у другом члану стоји да је, у духу програма, само француски језик прихваћен у клубу, који ће примати само француске часописе и новине.

У писму Француског посланства у Београду од 5. јула 1891. упућеног министру у Паризу, реч је о оснивању, по узору на београдски, француског клуба у Нишу. Сачувана су Правила француског клуба у Београду из 1903. године. Иза последњег, XII члана, стоји: »Директорка-власница клуба Славка М. Х. Антоновићева«. Почасни председник био је др Милутин Д. Нешић, секретар Министарства иностраних дела.

Године 1905, 30. априла и 12. октобра, секретар француског посланства у Београду, Луј-Габријел-Антоан-Жозеф, виконт од Фонтнеа (Louis-Gabriel-Antoine-Joseph, vicomte de Fontenay) у својим писмима француском министру спољњих послова говори о удружењу «Réunion française de Belgrade», »заметку клуба« у коме је било неколико припадника француске колоније у Београду, као и 40 Срба. Основни циљ је опет било ширење француског језика међу Србима и његов отпор »растућем германском таласу« («le flot montant germanique»).

Од 1911. до рата, 1914, постојало је друштво под називом «Société littéraire de Belgrade». Међу донаторима били су Општинско веће Париза, француски посланик у Београду Кулар Деско (Coullard Descos) и кнез Ролан Бонапарт (Roland Bonaparte) . Међу почасним члановима био је опет посланик Кулар Деско, затим војни аташе, пуковник Фурније (Fournier), као и неколико француских банака. На листи чланова из 1914, а у рубрици »чланови-оснивачи«, налазе се краљ Петар I, посланик Кулар Деско, опет Париско општинско веће, неколико банака, као и гувернер Народне банке, Ђорђе Вајферт. Међу »активним члановима« налазимо београдског митрополита Димитрија, Ивана Ђају, Миодрага Ибровца, Милана Грола, познате индустријалце Игњата Бајлонија и Милана Вапу, поред других, бројних Срба и више Француза из Београда и из Француске. Почасни председник био је политичар и правник, професор и министар, Ђорђе Павловић, а председник чувени научник и председник Академије наука Јован Жујовић, а секретари Гастон Гравиер (Gaston Gravier) и Милета Новаковић. Међу члановима управног одбора били су Милан Грол, Иван Ђаја, Милован Миловановић, Богдан Поповић, Јован Скерлић и Урош Петровић. У другом члану Статута пише (на француском) да друштво може да ствара и организује у градовима и унутрашњости подружнице (associations affilées) под надлежношћу Управе (Comité). А у трећем члану реч је о оном што је било и што ће и касније бити циљ Друштва: »ширење француског језика и културе у Србији и унапређивање културних односа који Француску везују за Србију. У следећем, четвртом члану, прецизирају се активности Друштва: предавања, оснивање библиотеке и читаонице, бесплатни течајеви француског језика, уметничке изложбе, стипендије за летње курсеве »Француске алијансе«, награде за најбоље преводе с француског, сарадња уметничких и научних друштава двеју земаља.

Разуме се да је, као и у другим областима живота српског народа, Први светски рат значио и прекид рада Друштва. По свршетку рата, 1920, основано је друштво – настављач претходног, са називом Société »Les Amis de la France«. Поменуте године, 12. марта, изабран је Одбор (Comité) чији је почасни председник био француски опуномоћени министар у Београду, а председник, опет, Јован Жујовић. Између три секретара био је Ив Шатењо (Yves Chataigneau), тада лектор на Филозофском факултету, касније истакнути научник-географ, сарадник Јована Цвијића и угледни дипломата. Одбор од 22 члана сачињавали су Французи и Срби, међу којима су били: Павле и Богдан Поповић, Иван Ђаја, Милан Грол, Коста Кумануди, Стеван Христић, Милоје Милојевић, Милан Богдановић. Колико је ово Друштво било наследник и настављач »Француског књижевног друштва у Београду«, види се и по статуту Друштва, у највећој мери сличног статуту оног претходног, с тим што су првих шест чланова идентични. Седиште Друштва било је тада на Краљевом тргу (данас Студентски трг) број 5. Занимљив је и инструктиван годишњи извештај који је 1922. саставио (на француском као и све друго) Ив Шатењо. У одељку Sociétés de Province помињу се градови: Земун (120 чланова и 150 слушалаца на курсу француског), Крагујевац (110 чланова и 30 ђака), затим Пожаревац, Ваљево, Ниш, Лесковац (са по 50 чланова и 40 слушалаца), Велики Бечкерек (Зрењанин) и Шабац (са по 100 чланова и 50 слушалаца). Као скорија помињу се друштва у Панчеву, Врању и у другим крајевима Југославије. У извештају се, разуме се, говори о уобичајеним активностима Друштва, па се у осврту на одржана предавања помињу и она која су одржали познати француски лингвисти: Антон Меје (Antoine Meillet) затим Богдан Поповић, Ив Шатењо, Светислав Петровић и Абел Ерман (Abel Hermant), а из једног записника са седнице Управног одбора види се да је предавач био и будући чувени лингвиста и слависта Андре Вајан (André Vaillant). У одељку посвећеном библиотеци и читаоници импресионира број француских листова и часописа сваке врсте, за све категорије читалаца, од модних журнала до научних публикација. Као што ће и касније бити случај, није била реткост да седницама Управног одбора присуствује француски посланик. Ова чињеница, као и неке друге, на пример учешће Француза у Управном одбору и у чланству уопште, показује колико је било интересовање француске стране за ово Друштво и колики му је значај она придавала. Разуме се да заинтересованост српске, односно југословенске стране није била мања. О томе сведочи смештај Друштва у »Ратничком дому« (данас »Дом војске«) у коме су, приликом његове градње тридесетих година, посебно, на целом III спрату, изграђене просторије специјално за потребе Друштва, а према захтевима тадашњег председника Друштва Стевана Павловића [2]. Разлоге за заинтересованост обе стране није тешко наћи. Они су били емоционални али и прагматични. С једне стране, постојало је обострано пријатељство, исковано кроз савезништво у Првом светском рату (заједничка борба, пријем и присуство српске омладине у Француској, осећање дуга француској култури), а с друге, заједнички политички и економски интереси у међуратном времену.

После Јована Жујовића и Богдана Поповића (који је, касније, био почасни председник), председник је до априлског рата био, већ поменути, дипломата и помоћник министра спољних послова Стеван Павловић.

Малопре сам поменуо импозантан број француских часописа и новина које је Друштво примало у послератно време. Године 1935, оно је издало Каталог библиотеке Друштва Пријатеља Француске у Београду (Catalogue de la Société des Amis de la France de Belgrade), књигу од 128 страна. Из ње се види да је Библиотека поседовала преко 8000 француских књига, из белетристике, али и из других области духовног стварања. (Пошто му није пошло за руком да се библиотека после априлског рата смести на сигурно место у »Ратничком дому«, председник Друштва Стеван Павловић предао је Библиотеку на чување Библиотеци општине Града Београда.).

Бавећи се повремено и издавачком делатношћу, Друштво је, поред другог, 1938. издало малу књигу професора др Гргура Јакшића Француска и Југославија, а 1940. Књигу о Француској, састављену од чланака еминентних српских интелектуалаца.

Београдско Друштво (le «cercle de Belgrade») пред Други светски рат имало је 800 чланова. Један од три потпредседника био је књижевни критичар, преводилац и уредник СКГ, Светислав Петровић, а генерални секретари били су Пол Масе (Paul Masset), лектор на Филозофском факултету и руководилац, са М. Ибровцем, Француског института у Београду, затим Рашко Димитријевић и Радоје Кнежевић, угледни франкороманисти. У Управном одбору од 24 члана били су: пуковник Ремон Делтел (Raymond Deltel), бивши француски војни аташе, професор Миодраг Ибровац, професор Гргур Јакшић, професор и лексикограф Етјен Лоран (Etienne Laurent), генерал Војин Чолак-Антић и Владислав Рибникар.

ред рат, у Србији и Војводини, не рачунајући Београд, било је 25 «клубова» («cercles») Друштва о коме је реч. Пре него што ће после априлског рата у Југославији престати са радом, Друштво је са пропашћу Француске у великој мери било поремећено у својим активностима због тешкоћа у сарадњи са званичном Француском. Али су се зато јавиле неке друге, као што је било организовање помоћи заробљеним француским војницима. С друге стране пак, фебруара 1940. свечано је, уз сарадњу Друштва, отворен «Француски дом». Гост на свечаности био је Жорж Дијамел (Georges Duhamel). Упркос свему било је и других гостовања (на пример: «Француска комедија»), али је Друштво већ живело у сенци ратних претњи [3].

Гледано превасходно историјски, време после Другог светског рата може се сматрати трећом фазом живота и рада Друштва. У послератном периоду везе, нажалост, нису имале онај карактер и интензитет које су имале раније, јер су међудржавни односи били измењени. То се, чини се, најмање осећало у области културе, односно културне сарадње, нарочито после 1948, а поготову после 1950. године.

Министарство унутрашњих послова Ф.Н.Р.Ј. Југославије 3. јуна 1946. одобрило је регистрацију «Друштва за културну сарадњу Југославија-Француска» са седиштем у Београду. Правила поднесена ради регистрације потписао је, као секретар, професор и дипломата Радивоје Увалић, а као председник Синиша Станковић, такође професор универзитета и политичар. Као «заступник» Министарства унутрашњих послова, решење је потписао Милован Ђилас. Широм земље постојале су подружнице (секције), од којих је формиран «Савез друштава за културну сарадњу Југославија-Француска». Годишње, пленарне скупштине одржаване су, наизменично, у свим републичким центрима.

Из једног извештаја из педесетих година види се да Друштво све своје активности (а то су оне, добро познате, које су биле и пре и после) није могло да обавља претходних година, највише, како се каже, због проблема смештаја. (О враћању у «Ратнички дом» изгледа да није ни било говора.) Види се такође да је врло богата предратна библиотека Друштва враћена из Извршног одбора Града Београда, у јадном стању, како у погледу броја књига, тако и у погледу очуваности. Види се, међутим, да је Друштво и у тим поратним годинама доста добро функционисало на плану гостовања Француза, настављајући дугу и плодну традицију, која ће се и касније показати плодотворном [4].

На челу Друштва, после Синише Станковића, првог послератног председника, биле су опет личности врло блиске режиму, али познате и значајне у културном животу и уопште. Године 1953. и 1954. на том положају је био бивши секретар, Радивоје Увалић, дипломата и професор универзитета, дописни члан САНУ, затим Криста Ђорђевић, саветник у Комисији за културне везе са иностранством и председница Црвеног крста Србије, да би после, од 1957. па до своје смрти 1981. председник био Душан Матић. Раније генерални секретар, па потпредседник, песникиња Мира Алечковић заменила га је на том месту и била председник до 1993. године, када је на ту дужност изабран Светомир Јаковљевић, професор француског и симултани преводилац, (Тада је, тачније 1994, Друштво променило назив у «Алијанса Југославија-Француска» («Alliance Yougoslavie-France»). Најзад, децембра 2002, за председника Друштва под садашњим називом изабран је професор универзитета др Иван Димић. Али то је она, напред поменута блиска прошлост која није предмет овог саопштења.

О значају Друштва уопште, а нарочито о значају који су му ондашње власти придавале, говори и састав Управног одбора из педесетих година. Уз председника Синишу Станковића, у Одбору су 1951. поред других били: Исидора Секулић, Душан Недељковић, Вељко Петровић, Петар Лубарда, Марко Ристић, Владислав Рибникар, Васко Попа (раније секретар и генерални секретар) и професор Миодраг Ибровац. Тако је било 1951. и 1952. године. У Одбору изабраном 22. марта 1953. били су: Иво Андрић, Коста Тодоровић, Душан Матић, Милан Дединац, Марко Челебоновић.

Као што знамо, Друштво је имало републичке «секције». На седници Одбора 22. октобра 1953. Миодраг Ибровац у дискусији каже да, за разлику од других република у којима секције већ постоје или су у припреми, српска секција Друштва не постоји. На то му је Марко Ристић одвратио да је то непотребно.

Крајем педесетих година, међу око 300 чланова Друштва били су: др Војислав Арновљевић, Стојан Аралица, Милан Богдановић, Александар Белић, Бета Вуксановић, проф. Милоје Васић, Александар Вучо, проф. Гргур Јакшић, Стана Ђурић-Клајн, али и личности као: Борис Кидрич, Благоје Нешковић и Коча Поповић.

Године 1960. на седници (сада) Извршног одбора налазимо, поред Мире Алечковић, Олге Јеврић и Иве Андрића, и Десанку Максимовић, чије име налазимо и у записнику са Пленума Управе Друштва Југославија-Француска одржаног у Загребу 27. априла 1961. Тада је Друштво у Београду имало 416 чланова (1964: 448), а генерални секретар је била М. Алечковић.

Седамдесетих година међу члановима Извршног одбора налазимо и даље Десанку Максимовић, али и Танасија Младеновића. Иво Андрић је и даље био члан Управног одбора, са Д. Максимовић, Душаном Милачићем, Марко Ристићем и другима. У то време, и низ година касније, генерални секретар био је Кирил Свинарски, професор француског и лектор за руски.

Не потцењујући нимало значај доцнијих чланова руководећих тела Друштва, међу којима је такође било угледних представника наше науке и уметности, мора се констатовати да је, глобално гледано, у првим послератним деценијама било више посебно важних и истакнутих личности. Треба још рећи да учествовање у поменутим телима није било условљено припадношћу Комунистичкој партији, односно Савезу комуниста Југославије, али се у архиви Друштва налази један документ на коме је уз име сваког члана Управног одбора назначено да ли јесте или није члан СКЈ. Чињеница је такође да вишедеценијски члан Друштва и његовог Управног одбора, велико име наше франкороманистике и осведочени пријатељ Француске, у којој је био веома познат, проф. др Миодраг Ибровац, никада није постао активни председник Друштва. У истом реду ствари, може се још додати да се из извештаја о раду Друштва у периоду од 8. маја 1984. до 20. јуна 1985, види да је «по новом Статуту» Друштво саставни део Социјалистичког савеза и да сарађује с његовим одборима. Комисија за кадрове и друштвена признања Републичке конференције Социјалистичког савеза радног народа Србије својим актом од 7. маја 1984. обавештава Друштво да је, на основу консултација у Републичкој конференицји СССРН Србије сагласна са предлогом кандидата за чланове Председништва Друштва, као и за чланове почасног Председништва.

Иако, дакле, под контролом власти, Друштво је ипак доста успешно обављало своје основне функције, које су већ овде помињане. Брига за организовање и рад школе француског језика, иначе за сваку похвалу, имала је и једну, иначе не и неизбежну последицу: по свој прилици због релативне недовољности простора у иначе лепом локалу у Улици Кнеза Милоша, библитека и читаоница нису ни изблиза више могле бити оно што су раније биле, а са онима од пре Другог светског рата ни из близа нису могле да се пореде. Друштво више није могло да буде, као некада, и нека врста клуба где се чита француска штампа и говори на француском.

У закључку овог кратког прегледа може се рећи да је Друштво, узето у целини, и у овде обухваћеном периоду, упркос свим тешкоћама, објективним и субјективним, успешно вршило своју функцију јачања српско-француских културних веза и веза уопште, и доприносило упознавању и зближавању двају народа, а посебно на ширењу француског језика и француске културе код нас. Сарадња са братским Друштвом у Паризу несумњиво је у томе била значајна.

Напомене

[1] Исте, 1891. године, основано је »Српско-француско друштво за грађевинска предузећа«, то јест друштво за »подизање грађевина у Београду и унутрашњости Србије«. Оснивачи су били један Француз и један Грк.

[2] Узгред буди речено, до тада »Позоришна улица« добила је тада назив »Француска«.

[3] Није на одмет приметити да је Друштво пре рата активно сарађивало са више других друштава и удружења, као што су: «Друштво старих ратника са Источног фронта («poilus d´ Orient») у Југославији», Диспанзер «Кап млека», «Удружење југословенских лекара с француских универзитета», «Удружење бивших ђака српске гимназије у Ници», «Удружење бивших ђака из Жосијеа» (Jeaussiers), «Удружење бивших ђака српске гимназије у Болијеу» (Beaullier), «Опште удружење бивших ђака француских школа», «Народна акција француско-српска» (школа језика), «Потпорно удружење југословенских професора француског». (Називи су били на француском.) Ваља још рећи, макар узгред, да је 1935. Драгомир Арнаутовић основано друштво (паралелно) под називом Народна француско-југословенска акција – Action populaire franco-yougoslave, које је издавало свој «Извештај» – «Bulletin». Из једног броја тог билтена, види се да се друштва нису сматрала конкурентним.

[4] Из лако објашњивих разлога, сарадња са француским интелектуалцима – левичарима имала је предност.